JEDNOM DAVNO, U KAFIĆU

Jednom davno, dok sam još pušio, sjećam se
zurila je u mene sva crvena u licu,
a krupne su joj kapi znoja izbijale po čelu
iako sam je samo bio zamolio za kavu s mlijekom
nestrpljivo vrteći cigaretu po prstima.

“Vas Isus baš jako voli!”
tako mi je rekla,
a cigareta što je tek zapalih
mi je skoro ispala iz usta
jer nije baš uobičajeno da čuješ takvo što
pogotovo ako ne ideš u crkvu.

Poslije sam saznao da su je njeni strpali
u jednu od onih psihijatrijskih ustanova
na otoku.

Dugo sam je zamišljao kako stoji tužna
pored ograde
sva crvena u licu i znojna
i maše turistima na biciklima
i bilo mi je zbog svega toga
prilično teško
iako nisam znao zašto.