NEMA SE TU ŠTO KRIVO SHVATITI

Mogao bih stvarno svašta
Napisati o doktoru J.
Iako me od svega toga
Na kraju prati samo jedna slika
Pred vratima instituta –
Vidim ga kako ulazi
Sav zgrbljen i isušen
Ispod pletene kape
Boje svoje kože.
Bolesnici od raka pluća
Imaju često plavo-sivu boju –
Radi se o cijanozi
I nedostatku kisika na periferiji
Vidio sam to mnogo puta.

Htio sam ga tada upitati
Za mnogo toga
I kako mu je i treba li mu što
Ali sam se bojao da će me krivo shvatiti
Kao da sam ga već otpisao
Pa koristim priliku
Da izgladim neke stvari
U zadnji čas
Iako mi to nije bilo
Ni na kraj pameti
I već sam bio zaboravio glupost
Oko koje smo se bili zakačili.

Nisam ga, dakle, ništa pitao
Tek sam klimnuo glavom
Pokušavajući izgledati optimistično
A i on mi je odzdravio
Podjednako lažno i nespretno
I oči su mu bile plave
Jednako kao i koža, i kapa
I nekako su se sjajile
U tom lažnom smiješku
Ali time je naša stvar
Bila riješena.

Žao mi je, ipak,
Što ga više nisam vidio
Jer rak često ubije ljude
Kao što je bilo i ovaj put.
Konačno je vrijeme koje
Provodimo s ljudima
Premda to često zaboravljamo
I čini nam se da uvijek umiru
Oni drugi
Što je, naravno, potpuna neistina
I stvar iskrivljene perspektive.

U nekoj točki
Koja nije u našim očima
Svi ti propušteni susreti
Na vratima instituta
Izgladit će se jednom
I pravedno otkupiti
Kad i naša koža postane
Plavkasta i siva
I kad se oni koji misle
Da su nam nešto dužni
Uplaše da bismo ih možda mogli
Krivo shvatiti.

Iako su tu nema što krivo shvatiti.