BECKER I KEEN

Krajem tisuću devetsto sedamdeset treće
U bolničkoj sobi
Keen je pitao Beckera
Je li knjigu o smrti napisao zato
Što je nekako naslutio da je bolestan
I da će uskoro umrijeti.

Kakvog li glupana, pomislio sam
I bilo mi je žao Beckera
Na krevetu, s glukozom koja kapa u venu
Što se u zadnjim danima objašnjavao nekome
Tko misli da umiru
Uvijek oni drugi.

Što bi se takvima uopće moglo reći
Pomislio sam jutros
Sjedeći na klupici kraj mačke Marte
Koja je šepajući izašla da me pozdravi
Kad je čula auto
Iako jedva diše i hoda
I već je sama kost i koža.

Oboje žmirkamo prema suncu
I šutimo.
Marta ne poznaje Beckera
Ni Keena
Ali se sa mnom potpuno slaže.